БАДЊИ ДАН
АктуелноБадњи дан се обележава 6. јануара и издваја се по богатству обредних радњи и значењу које носи. Главно обележје овог дана је бадњак, по коме је дан уочи Божића и добио име, а који заузима централно место у празничном обичајном циклусу.
Бадњак се, по правилу, сече пре изласка сунца, најчешће у шуми, а у неким крајевима и после подне. У појединим областима важило је правило да се бадњак узима из туђе шуме или њиве, што се није сматрало крађом, већ делом обичаја. Пазило се да бадњак падне без задржавања, да се не би „задржала“ срећа, као и да се при сечи не окрњи, јер се веровало да се тиме може „скренути“ срећа домаћинства.
Одсечени бадњак носио се кући на рамену, без спуштања на земљу. У неким крајевима настојало се да се бадњак не заруби сечом, већ да се благо скрши, како би добио такозвану „браду“. Уз бадњак се у појединим областима носио и посебан колач, који се јео после сече или ломио по уношењу бадњака у кућу.
Бадњак је могао бити и заједнички, за цело село. У прошлости се по њега ишло свечано, а у многим местима се и данас организује колективно сечење и паљење бадњака, као чин заједништва и увод у Божић.
Вечера је посна и припремала се са посебном пажњом. Јела су се разликовала од краја до краја, али су се заснивала на пасуљу, купусу, риби, орасима и сувом воћу. Хлеб се није секао, већ ломио, а у неким крајевима су се после вечере по угловима куће бацали ораси као део обичаја.
На Бадњи дан припремала се и божићна печеница, позната под различитим називима, која је представљала важан део припреме за Божић. Када би бадњак прегорео, његови остаци су се чували и стављали у њиве, воћњаке или стаје, као знак заштите, рода и напретка у години која долази.
Извор: „Годишњи обичаји у Срба”, Миле Недељковић
Бадњак се, по правилу, сече пре изласка сунца, најчешће у шуми, а у неким крајевима и после подне. У појединим областима важило је правило да се бадњак узима из туђе шуме или њиве, што се није сматрало крађом, већ делом обичаја. Пазило се да бадњак падне без задржавања, да се не би „задржала“ срећа, као и да се при сечи не окрњи, јер се веровало да се тиме може „скренути“ срећа домаћинства.
Одсечени бадњак носио се кући на рамену, без спуштања на земљу. У неким крајевима настојало се да се бадњак не заруби сечом, већ да се благо скрши, како би добио такозвану „браду“. Уз бадњак се у појединим областима носио и посебан колач, који се јео после сече или ломио по уношењу бадњака у кућу.
Бадњак је могао бити и заједнички, за цело село. У прошлости се по њега ишло свечано, а у многим местима се и данас организује колективно сечење и паљење бадњака, као чин заједништва и увод у Божић.
Вечера је посна и припремала се са посебном пажњом. Јела су се разликовала од краја до краја, али су се заснивала на пасуљу, купусу, риби, орасима и сувом воћу. Хлеб се није секао, већ ломио, а у неким крајевима су се после вечере по угловима куће бацали ораси као део обичаја.
На Бадњи дан припремала се и божићна печеница, позната под различитим називима, која је представљала важан део припреме за Божић. Када би бадњак прегорео, његови остаци су се чували и стављали у њиве, воћњаке или стаје, као знак заштите, рода и напретка у години која долази.
Извор: „Годишњи обичаји у Срба”, Миле Недељковић
